Novak

             Od uvek sam želeo da napišem neku strašnu priču jer sam se divio piscima koji kod čitaoca na kraju sveta izazovu neku jezu i nateraju ih na preznojavanje. Uvek sam se tešio da i kada bih je napisao ne bih imao gde da je objavim pa se nikad nisam ni upuštao u pisanje takve priče. Sada kada imam gde da je objavim suočavam se sa gadnom istinom da nikad nisam pisao strašne priče zbog toga što sam u suštini kukavica i pored toga što nesmem da čitam strašne priče, ne smem ni da razmišljam o njima, a kamo li da izmišljam neke likove i da im u fiktivnom svetu krojim sudbinu.

            Da nisam kukavica kakva jesam verovatno bi napisao odličnu i jako strašnu priču, toliko strašnu da bi se i hrabra osoba poput mene na kratko uplašila. Verovatno bih priču smestio na neko staro mesto ili u neku jako staru zgradu koja ima mističnu prošlost koja se prepliće sa sadašnjošću. To mesto bi verovatno bilo obeleženo nekim užasnim događajem kojem bi onomatojepa dala život koji bi sejao užas i smrt. Sigurno bih pisao u prvom licu jer je to uvek strašnije i čitaoc se unese u lik i proživljava sve ono što izlazi iz mog pera (ili ulazi u tastaturu u ovom slučaju). Već vidim gnusnu smrt neke dece (ili bar jednog deteta) koje pokušava da pomogne glavnom liku i odbrani ga od nekog osvetnika koji želi da svoju strašnu sudbinu podeli sa još nekim (u ovom slučaju glavnim likom).

Dok pišem priču o nenapisanoj priči dižu mi se dlake. Kolika sam kukavica verovatno će mi naredna nedelja biti besana od same pomisli na eventualnu horor priču. Dok na stolu vidim nož već glavnog „negativca“ povezujem sa nekim drevnim bodežom kojim maše glavnom liku priče ispred nosa kroz celu priču. Igra senki bi bila neizostavna i sama neverica glavnog lika u ono što se pred njim dešava. Uz sve te senke i slikovne užase bi prepleo i škriput nekih ljuljaški ili neke tupe korake, to uvek uplaši čitaoca. Eh kad ne bih bio kukavica i kad bih zapravo napisao takvu priču čestitao bih onome ko se ne bi naježio od nje, jer se ja pri samoj pomisli na nju kao morsko prase našiljih. Kada bih pisao takvu priču, verovatno bi me i inspiracija do sada napustila od straha i iskoristio bih neki poznati kliše sa iskasapljenim licem sa polovinom maske i škripom noktiju po starim metalnim vratima podruma i suicidnost glavnog lika koji ide da proveri kakvi su to škriputavi zvuci.

            Za mene je ovo bilo više nego dovoljno horora! Kraj bih ostavio mašti eventualnog čitaoca, kakva god onda bila, tako da verujem da će svako vrhunac hohor priče proživeti na svoj način. Verovatno bih ostavio neke dobro poznate smernice u stilu „ovo je istinita priča“. Nekako bih sredio da glavni lik preživi, jer bi ovako ispalo da je priča istinita i da glavni lik strada i da je ispričana u prvom licu a to bi to značilo da je priča mrtav čovek, što bi bilo glupo – ili ne bi?

     Odlazak na studije trebaju predstavljati sazrevanje ličnosti i odcepljenje od roditelja uz dozu velikog izučavanja izabrane oblasti. Neka znanja olako prikupimo iz knjige i ona su jako prolazna, dok znanja koja steknemo uz mukotrpna iskustva ostaju do kraja života i ostave u nama ožiljak kao mač u kamenu. Po odlazku od roditelja naučio sam puno stvari koje nisam ni primećivao dok sam živeo sa njima pa ću pokušati hronološki da ih predstavim.

 Prvog dana sam naučio da je samostalan život daleko lepši nego što sam i mogao da zamislim. Naučio sam da čovek (uz adekvatnu cenu) može fino da se najede u McDonaldsu i da je ispijanje piva u vlastitom stanu sa nogama na stolu pričinjava daleko veće zadovoljstvo od ispijanja istog piva negde na keju ili u nekoj garažetini. Lupanje po kući bez straha da ću nekog probuditi je još jedna od novih stvari koja mi se jako dopadala. Mislio sam da život ne može ići na bolje.

Već drugog dana stvari su se po malo izmenile. Naučio sam da je potrošačka korpa stvarno toliko skupa koliko majka priča i da sredstva za čiščenje koštaju kao da sama čiste. Takođe sam naučio šta one reklame misle kad kažu "dosadilo vam je stalno ribanje i mukotrpno čiščenje", ali drugom danu u prilog još je bilo piva od sinoć. Naučio sam da je viršle lako skuvati i gde se nalaze obližnje pekare.

Trećeg dana sam shvatio da sudopera nije isto što i mašina za pranje sudova i da je potreban neko da ih opere. Naučio sam da i oni se reklame za Feri kenjaju i da sa jednom kapljicom ferija možeš sam da se goniš u tri lepe...

Četvrti dan je bio pravo odkrovenje i dan koji je promenio moj život. Shvatio sam koliko se brzo toalet papir troši i da se ne menja sam od sebe, kao i odgovornost moje majke koja je uvek motrila na nivo toalet papira. Takođe sam shvatio zašto je uvek dobro imati jučerašnjih novina u stanu. Još jedna bitna stvar je bilo saznanje da momci iz gradske čistoće ne idu po kućama i ne uzimaju đubre, nego ga je potrebno izbaciti u kontenjer.

Petog dana sam naučio da je kvalitet hrane kojom se hraniš obrnuto proporcionalan kvalitetu piva koje piješ te je balans jedna od najbitnijih stvari studentskog života. 

Šestog dana sam popljuvao svaki put kada sam rekao majci: "mani bre prašinu, zaklaše me ovi" i skontao da ona može pasti na mestima na kojima je najmanje očekuješ. Usput sam shvatio ono ćaletovo: "usisaj bre to mravi će nas pojesti", kao i važnost brisanja stola nakon svake rasipane čaše nečega jer ukoliko ne obrišeš, lako se može desiti da više ne dobiješ natrag naslonjenu ruku na taj sto.

 Sedmog dana sam odmorio i otišao kući, ali je i to bila velika škola za mene jer sam shvatio da ne trebam govoriti mojima šta sam naučio do sada :)

(mama, tata i mnogobrojna familijo: ako čitate ovo ne sekirajte se jer mi je super, sve je sređeno i živ sam, ne pijem, ne pušim, ne drogiram se, a i 'ladan beton mi do sad nije pao na pamet)

          Када је сила коју називамо Свемоћним планирала овај свет, планиравши га по човековим потребама све је њему и прилагодила. То нису били планови за тренутне потребе, већ нешто што ће се, као кредит за стан, на дуже стазе испунити и исплатити. Стовена су бића која ће Адам и Ева одмах користити, као и она које ће хиљадама година касније њихови унуци одкрити и пронаћи начин како да их искористе и ставе у сврху свог уживања. Тако су рецимо јабуке направљене као инстант храну коју су Адам и Ева одмах нашли и схватили како се користи. Док су, на пример, мамути тек касније дошли и њихова сврха је била заправо предсврха као фаза у развијању слонова јер ће људи који долазе много после Еве и Адама (морам мало променити редослед да не би дошло до полне дискриминације и да ме не би зајашила нека неофеминистичка организација) доћи до закључка да се од њихових кљова могу направити фине браве за врата. Чуди ме само зашто је Свемоћни створио толоког слона ради толицких кљова, али биће да још нисмо нашли сврху у коју би остатак њега ставили, или једноставно га је направио толико великок како би нам олакшао тражење и хватање.

Ова причица нас доводи до кокошки и њихове сврхе коју никако не могу да нађем. Због меса их сигурно није створио јер имамо итекако довољно меса од осталих домаћих и дивљих живуљки. Друга ствар која ми је прошла кроз главу је перје, али перја добијамо више него довољно од крупнијих птица. И јаја су ми прошла кроз главу (ово није звучало добро :) ) али није да немамо птица са хранљивијим, здравијим и тврђим јајима (ни ово није :) ) од кокошки. На крају сам дошао до закључка да кокошке имају од свега по мало: дају месо, дају јаја, дају перје, јефтине су за држање (јефтиније и лакше је држати 20 кокошију него једно свињче) и прилично су мутаве што човеку савршено одговара. 

Као што људи имају гомилу важних и животомењајућих датума (завршетак школе, завршетак факултета, венчање, деца, пензија, унуци) кокошке имају само један, што га чини утолико вреднијим. Још од кад се испили (преживи тигањ) свако пиле машта о одласку на ражањ и усрећивању једне породице (или једног дебелог детета). Као што се дете припрема за матуру, или одлазак у војску/удају тако и пиле машта о том дану и присећа се свог оца и његовог славног роштиљања. Они свој живот посвећују кљуцању и мирном животу како би се што боље спремили за тај дан и били што укуснији оброк. Неки се одлуче да буду масни и дебели како би зачинили неку супицу, док су други пуни адреналина и необузданог живота и маштају о ражњу. Неки су пак породични људи и они који граде овај свет па немају снове и цео живот граде породицу и носе/праве јаја, а након тога заврше изненадним доласком даље фамилије у посету.

Све у свему, кокошке су далеко захвалнија бића од нас јер знају која је њихова сврха и добро је испуњавају, а ми као бића луњамо за сврхом и тражимо одговоре на питања која нас нико и не пита. 

    Након хапшења Деда Мраза („Деда Мраз на доживотну“) откривена је читава мрежа криминалних и неморалних активности које годинама дубоко под снегом крије Северни пол. Претресом имања и вештачењем су откривене праве активности које су сакривене иза браде старог дебелог декице. Маска дебељуце који се чудно смеје и поклања све и свашта је коначно стргнута.
    
    Као прво, Деда Мраз није са Северног пола. Он је заправо Колумбијанац у бегу од тамошње полиције. У почетку је бежање на Серевни пол био план за брзо склањање због "WANTED" постера широм Колумбије, али је онда видео начин да се брзо обогати радећи оно што највише воли и да уз то постане идол и херој нација широм света.

Прво на шта су полицајци приликом претреса пронашли су беспомоћни патуљци који су били експлоатисани до бесвести. Под изговором да праве играчке, они су чистили и паковали кокаин који је касније Деда Мраз дистрибуирао широм света. У посебном магацину нађене су играчке које су биле маска. На свим тим играчкама великим словима је писало "мејд ин Чајна". Те играчке је, на тону, јефтино узимао од Кинеза што оправдава рапидну експанзију кинеске економије задњих година. 

У шталама су му нађени ирваси, који су заправо веома мршаве краве којима је хируршким путем одстрањивано виме тако да личе на ирвасе (реално гледано, краве су јефтиније за одржавање од ирваса). Све те јадне животиње су тренутно збринуте по разним друштвима за заштиту животиња које, док ово читате, састављају свакојаке тужбе против злочинца. На листи тужби је изгладњивање животиња до граница издржљивости, недозвољено покусирање на животињама и наравно претрпана радна сатница (која је иначе 8 сати по закону) и небенифициран радни стаж у отежаним условима (летење). 

Деда Мраз је био "пријатељски" чикица од поверења чији је приступ био неограничен. Могао је да се појави у сред тржног центра, на сред улице, у сред гета, у болници, биоскопу, видео клубу, школи, кафани... и сви би га поздравили и ником не би био сумњив. Са собом је носио огроман џак чији садржај нико није доводио у питање. Шта ћеш идеалније? Још те чекају до године да им поново дођеш. Границе за њега нису представљале проблем јер је слободн, без икаквих ограничења, претреса и царина, летео кроз све земље и сву своју "робу" преносио међу гомилицом "Кинеских" играчака.

   Сад када је дебели иза решетака и чека суђење, празници сигурно неће бити оно што су некад били, али не налази се дух празника у једном (дилеру дроге како се испоставило) чикици већ у свима нама и око свију нас. Није све у поклонима и њиховој вредности (која је багателна како се испоставило) већ у ономе шта они значе и дозу пажње коју вуку са собом. Људи наше поштовање треба да заслуже, мало одеће не може то да уради место њих. И као најважније, не треба имати идола, јер те кад тад разочарају, себи смо сами највећи идоли.

   Угледах се на мог великог имењака, Новака Ђоковића, па реко да се и ја бацим мало на тенис. Не тенис ко тенис, са рекетима, лоптама, судијама, гемовима, белим гаћама, много зноја и још 300 чуда, него примењени тенис у животу. Рачунам кад он може онако да их кида, што не би ја мог'о, па реко да пробам то да применим у школи.

   Први септембар, судија свира за почетак меча, долази професорка немачког. Обављамо пријатељско руковање. Из авиона се види да игра жестоко, док из мојих очију исијава то да ћу играти прљаво, као и увек. Почиње први гем, меркање противникa и загревање. Професорка сервира снажно, ја враћам истом жестином. Окретно баца лопту на другу страну и 15 ништа за њу. Сервира поново, враћам, удара дугу, враћам, удара јаку, избегавам, 30 ништа за њу. Сервира дугу, ја скачем на мрежу, ударам снажно у другу страну и пре него што је успела да се опасуљи, 30 - 15 за њу. Овде се виде моји очајнички покушаји да на брзака извучем неки поен и ако Бог да гем, али професорка жестоко удара и исту жестину очекује од мене и тако узима први гем. 

Узимам онај плави сок. Бацам погледа ка трибинама и видим кеву која се мршти. Биће гадно кад одем кући. Поред ње ћале спрема текст за новине, са уснама му читам нешто овако:"Ја, при чистој свести и памети, одричем се...". Ето мени охрабрења и моралисања за 2. гем.

Почиње 2. гем, покушавам да сервирам јако, али професорка узвраћа "из зглоба" са таквом лакоћом да губим сваку наду. Гледам како да се извучем, чекам неки зајебан ударац да искривим ногу и закукам и молим за одлагање меча. Стиже такав. Скачем, савијам ногу, кукам и зовем доктора. Прилази доктор, каже ништа, прилази тренер, каже ништа, ја кажем да не могу да стојим. Домунђавају се и како видим одложиће ми меч. Ускаче кева и каже, не, ти мораш да играш. Наступа инстантно оздрављење ноге, узимам рекет и враћам се на терен. Професорка већ води 30 ништа. Сервирам једном, ударам мрежицу, сервирам други пут, погађам судију, дупла грешка, 2 ништа у гемовима. 

Тако су текли и 3. 4. и 5. гем. Почетак 6. гема, сервирам, почиње професорка да се губи, 15 ништа за мене. Сервирам поново, професорка враћа, ја ја још жешће нападам али преко линије, изједначење. Сервирам поново, неко из публике поче да се дере, професорка се окреће, 30 - 15 за мене. Сервирам поново, професорка врећа, бацам дугу, враћа дугу, пролази нека слатка мала кроз прве редове публике, лопта ме удара у главу, изједначење. Збуњен што од ударца, што од узрока ударца сервирам, професорка враћа, враћам ја, аут. 40 - 30 за професорку. Сервирам једном, грешка. Професор тражи тајм. 

Одлазим иза, прилази масерка, масира ме, прилази кева, прети, прилази ћале, али не обраћа пажњу - заузет је диктирањем нечега некој новинској агенцији преко телефона, прилази она мала из публике и пољуби ме (у образ наравно). Ко из пушке устајем, хватам нов рекет и са неким посебним сјајом скачен на терен никад орнији за  борбу. Публика скандира "АС", "АС", "АС", ја опијен ко зна чим, узимам лопту замахујем рекетом, ударам је јаче него икад, публика све гласније и гласније скандира, све што чујем је "АС", "АС", "АС", лопта пада, све очи су упрете у лопту, сви очекују значајну промену тока меча, мој изненадни препород и победу у последњем тренутку, лопта удара у мрежу, дупла грешка и оста мени АС на полугодишту. 

Сретна Нова година свим читаоцима мог блога, и осталима (али њима мање) :)

Ја вам обећавам још доброг и бољег садржаја и још много причица и желим вам да их у радости и весељу прочитате :)

   Дошли су празнични дани, дани када се у Деда Мразовој кући ужурбано ради како би се клинцима са свих страна света на време испоручили поклони. Ужурбано ради логистички сектор који обавештава Деда Мраза који поклон коме да однесе, одсек за трговину и трансакције који послује са Кинезима, механичари који му пимпују санке и подмазују ирвасе и још туце сектора.

Свет се убрзано мења, дошло ново доба, старог чикицу хвата трема. Да ли ће моћи да испуни захтеве модерног света? Ошчекивања деце расту, као и болови у леђима, реума и крвни притисак.  Мигрена од проблема са финансијама је све већа. Деца неће више јо-јо и санке, сад хоће мобилни телефон, компјутер, девојку... Светска криза све више нагриза џепове, ни Кинези нису оно што су били, није више све за "сто динала".

    Дошло је вече кад треба кренути на посо. Тета Мраз му додаје ствари: чешаљ, чутурицу са топлим чајем (доктор забранио раџу), канап за извлачење из димњака (ако заглави), кутију са сендвичима, резервну браду и мобилни телефон. 

Ова нова - Тета Мразица га натерала да купи мобилни како би мого да комуницира са њом и ирвасима тако да је непоузадне голубове избацио из употребе. Тета Мразицу је упознао летос, на летовању, развео се од Бака Мразице и оженио ову, 30 година млађу. 

Дошло време за полетање. Патуљак маше заставом и даје знак за полазак. Али ето проблема - нема снега. Глобално загревање је учинило својо. Уграђује точкиће на санке и одлучно креће на посо. Неко ипак мора да покаже свету да светска криза не значи да ће се неке ствари променити. 

Док је тако летео небом и ишо ка првој кући коју је требао да посети, авион је прошо. Услед турболенција и велике буке авиона, уплашени ирваси су престали да лете (усрали се) и почели да падају. Дедица је из све снаге запео за узенгије и покушао да поврати равнотежу, али без успеха. Сетио се мобилног. Извадио је мобилни, али пријатни гласић му је рекао да на рачуну има мање од 20 динара и да не може да зове. Мора да је Тета Мраз опет звала оне глупаве ТВ квизове и погађала најдужу реч. Није стиго ни да опсује, а већ је ударио у неку велику зграду. Сав зачуђен, покушавајући да схвати шта га је снашло излази из олупина санки и пребројава ирвасе. Преживео је само Рудолф. Одлучан да не прекине традицију, узима лифт и јашући Рудолфа наставља даље. 

Лелујајући лево-десно некако силази на први кров. Кад је покушао да сиђе са Рудолфа закачио је антену и огребао се. Видно изнервиран тражи димњак. Након пола сата тражења, установио је да нема димњака, јебига прешли људи на термо пећ. Таман кад је хтео да се врати, Рудолф га подсећа на обећање да по сваку цену достави пакетиће. Охрабрен овим узима конопац и пакетић и улази кроз прозор (као Сем Фишер). Не знајући да је активирао тихи аларм, улази у собу и тражи јелку. Нема јелке, али нема ни смисла да после оволике муке да уђе не остави поклон. Оставља га поред компјутера и креће ка прозору.

У том тренутку отварају се врата, пале се светла, нешто пуца, ништа не види, само чује "имамо те пропалице". SWAT је улетео у кућу, бацио флешку и ухватио Деда Мраза. 

Након пар месеци у затвору, Деда Мраз се појављује пред суд. Говоре му да су му претресли кућу, фабрику и све што има. Оптужују га за тероризам јер је наводно остављао "пакете", провалу, искоришћавање патуљака, кршење права животиња, недостојанствено убијање животиња, педофилију (Тета Мразица није била 30 него 60 година млађа),  избегавање плаћања пореза и крађу идентитета. 

   Децо, ако ове године не добијете поклоне, немојте кривити своје родитеље, већ тероризам и све оне лоше људе који се баве лошим стварима. Деда Мраз је због њих ни крив ни дужан у затвору.

Тета Мразица ускоро пуни 18. година, а већ следеће године се удаје за Принца од Уједињених Емирата, биће му 7. жена - зваће је Недеља. 

     Ја сам витез на коњу беломе. Идем градом и шепурим се у сребрном оклопу под пуном ратном опремом тражећи деву коју је напала караконџула, како би се мачевао са караконџулом и спасио је. Град пун караконџула, али нигде деве којој треба помоћ. Ја сам херој без посла. Како изгледам глупо овако беспослен. Плаћам златницима неку кучку да глуми деву. Правим заседу. Караконџула је напада, излазим и одпочињем мегдан. Бљује ватру, постављам штит, прц штит је кинески, топи се, окрећем дупе, оклоп ме штити не осећам топлоту. Од прекомерног излагања топлоти оклоп се загрева и почиње да ми буде баш топло. Скачем у поток. Поток кључа од топлоте. Због промене температуре оклоп пуца, остајем у исцепаним гањама. Људи ми се смеју, оде моја част. Увређен и озлојеђен, исцепаних гаћа, узимам мач и крећем да рокнем Аждаху. Ударам је у главу, мач се ломи (проклети кинези). Аждаха ме уједа. Трчим код видара да ми извида ране. Каже ил' дај паре ил' цркни. Хватам се за џеп, пара нема, проклета кучка ми узела све. Дајем коња ата белог и трчим пешке на Неман. Саплићем се о неку дрангулију и падам. У паду се хватам за "Девине" гаће, добијам шамар и падам на земљу. Људи се смеју витезу ког је оборила "Дева". Аждаха се смеје. Врије ми глава од муке. Показујем прстом иза Аждаје и дерем се "Парис Хилтон". Сви се окрећу, а ја узимам топуз и рокнем Аждаху по глави. Аждаха пада. Долази удружење за права животиња и одводи ме у затвор. Оптужују ме за убијање на "не достојанствен" начин, поседовање и коришћење хладног орижја, почушај отимња части "Деви" и за мито и корипцију и кажњавају ме на доживотну робију.

Јеби га

     Од малена ме затрпавају неким тамо бајкама, у почетку ми читају пред спавање, касније су ме терали у школи да их читам и терали ме да препричавам и извлачим најважније ствари. Фатална грешка. Цео живот сам извлачио погрешне ствари типа "храброст, поштење, интегритет...", нема ништа од тога, није у томе поука бајки.

     Да резимирамо, важне ствари се крију у споредним стварима.

Рецимо принцеза, ни у једној бајци не кажу прљава, ружна сељанка тек из њиве изашла, увек буде принцеза. Та принцеза никад није члан менсе, шта ће јој памет, никад не уме супер да кува, да пере, чува децу - шта ће јој то? Увек јој ћале (или нека друга караконџула типа аждаје) не даје да излази - чува је у замку.

Еее онда на ред дође њен драги који се бори са караконџулама (типа аждаја или ћале). Никад то није необријан, смрдљив и прљав дрвосеча так изашо из сеоске механе или здраво сељачко момче које се бави пољопривредом. Увек то мора да буде налицкан принц из забаченог краљевства, на белом коњу - никад пешке, са 3 товара блага(мис'им који дијабола вуче са собом 3 товара блага). Тај принц мора да има подужи списак квалитета и особина почевши са изузетном лепотом, краљевством које му кличе, изузетно и довољно бистар да одговори на загонетке на које нико други није мого, јак да се мачује са најгнуснијим створењима, да га не мрзи да иде преко 7 брда и 7 гора... Такође мора да има изузетну и изузетно ретку способност да трпи ташту, поготово што је краљица. 

Наравно ту је и ружна стара баба која све живо зна. Она увек каже кључну и битну ствар само најмлађем краљевићу. Звучи познато? Наравно краљевић мора прво да уради нешто за њу (неки пољопривредни посао или нешто уобичајено за краљевиће - прављење масакра међу разним митским бићима). Замислите да сте стара усамљена баба која не виђа никог и дође леп, млад, ко од стене одваљен принц и тражи нешто од вас, па наравно да ћете да га натерате на неки физички посао и парити очи. 

      И докле смо дошли? Да би на крају имали хепили евр афтер потрбно је да принц буде принц, има белог коња (ког касније може да апгрејдује у кочију), буде најлепши у краљевству, изузетно паметан, храбар за косовски бој, грађен ко Шварценегер из млађих дана, упоран и истрајан да иде на други крај света за своју драгу (коју бајдвеј није никад до тад видео), има надпросечну способност да подноси и воли будућу ташту и наравно да свугде са собом вуче три товара блага (за трошак). Принцези је потребно само да буде лепа и да ћути. 

     Пре пар стотина милиона година живели су диносаурси. Они су живели срећно и раздрагано у џиновским биљем обраслој земљи. Шта више, имали су све што се пожелети може: храну, воду за пиће, женке за дружење и још по нешто и што је најбоље од свега, нису морали да иду на посао нити да раде било шта. Био је то живот какав се само може замислити све док се није појавила пра-пра-пра... бака данашње марихуане.

     Та пра-марихуана је доста подсећала на ову данас и имала сличне особине, само што је била доста већа. Диносаурси су приметили да та пра-марихуана није као све остале биљке. Њено пасење изазива огроман излив срећних емоција, тако да су копнени диносаурси триповали да су летећи, летећи су триповали да су авиони...

Након неког времена, зависност од пра-марихуане је досегла толики ниво, да су диносаурси чупали из земље, али не и јели како би оставили штек за дане када није никла из земље. Проши су векови и миленијуми, диносаурси су усавршавали технике за чување пра-траве, неки су је закопавали, неки стављали поред јаја у гнезду, неки носили у устима, а неки су једноставно остављали гомиле на ливади уз "убијам за моју траву" натписе.

Једном приликом је гром ударио у нечији штек и тако запалио пра-марихуану. У почетку су се хватали за главу јер оде цео штек, али када су осетили дим који излази и схватили да је то нешто најбоље што су икад осетили, то је било за њих ко одкриће точка за људе, или одкриће пегле за косу за жене. Диносаурси су толико уживали у запаљеној трави да све што су иначе радили је сушење траве и тражење начина да запале цео штек. Неки су се молили идолима и лажним Боговима за гром на право место, неки су пак одржавали ватру која остане после грома и у њу бацали део свог штека, неки су користили древну тајну коју су чували у својој породици и нису ширили даље. Та тајна је била да кад бациш огроман камен о други створи се нешто светлуцаво и кад дође у додир са травом, запали је, али у главном диносаурси су постали тешки зависници. Чак и они месоједи су престали да једу месо и по цео дан дували.

Једног дана су диносаурси били толико урађени да нису провалили да се ватра све више и више шири, и да скаче са једног штека на други, да пожар прелази са штекова и пали шуме и прашуме и на крају су у свом том задовољству од дима живи изгорели и диносаурси.

     Марихуана је једном побила живот на земљи, покушајмо натерати историју да се не понови. Децо маните се дроге и учите школу да не би сте завршили као диносаурси.

     После бурне ноћи на камповању на језеру (читај: мачевање са огромним бројем флаша пива) устанем ја изјутра, оперем зубе и скокнем до језера како би мало разбистрио мисли. Гледам тако Сунце које излази са руба језере и трипујем да Сунце из њега израња. Гледам мирну и прозирну воду и у једном тренутку нешто поквари ту чистину и мирноћу, поче да се праћка и да дозива на сав глас. Погледам испред себе, кад оно шаран затворен у опакој машини коју рибари зову чуварка.

     Тамо на језеру, рибари имају обичај да свој улов трпају у мреже зване чуварке које су до пола потопљене у језеро и оставе живу рибу у мрежи да се чува свежа за касније. Овог шарана је дочекала судбина милиона и милиона његових предака и суврсника. Најобичнију ствар на језеу прекида оно дозивање и то не неко мумлање, него чисто драње на језику који могу да разумем. Шаран се из свих плућа драо и слао узвике за помоћ. Приђох му сав никакав, што од пређашње ноћи, што од изненађења и упитах га ко и шта је он. Рече ми да је обичан језерски шаран и да га је суд коначно позвао. Ту је почео да ми прича како у њиховом рибљем животу одабране позове суд и одведе их на свет где је све изломљено (вероватно као што ми кроз воду видимо предмете изломљено, тако и та водена бића наш свет доживљавају изломљеним) и где нама ваздуха (ма је ли?) где их велика ствар ухвати и ако си одабран онда се никад не вратиш, а ако је велика "ствар" направила грешку, врате те натраг. Онако у чуду сам га питао да ми исприча још нешто више о томе и о томе шта се њему десило, што је он са задовољством (колико већ може бити док се праћкаш у мрежи) прихватио, јер за разлику од наших предрасуда да рибе ћуте, оне заправо не престају да причају и могу да причају чак и у оваквим ситуацијама. 

Поче он причу како је као и сваког јутра пливао мало по језеру кад је видео једнан укусан залогај. Пожурио је к' њему, а овај се укочио од страха и дочакао га да га поједе. Непосредно пошто је прогутао "улов" нека невидљива сила га је ухватила и одвукла гуре. Колико год јако да се одупирао, нешто га је у стомаку пробадало док се на крају није предао и пустио да буде извучен. Одједном је светло почело да сија много јаче, осетио је је остао без ваздуха и нешто га је ухватило и извукло му парче нечег из стомака. Следеће чега се сећа је да је остатак времена провео у нечему што му није дало да се помера. 

Такође ми је причао да код њих доле важи да је велика част да будеш изабран и да горе на површини има неслућена задовољства која те чекају и само неколицина изабраних могу отићи горе и испунити своју сврху. Највећа срамота је отићи горе и бити враћен јер то значи да си једна велика грешка и да не заслужујеш да живиш са осталим члановима заједнице. 

Ја сам све ово са великим чуџењем посматрао, али ми је било жао да му испричам шта се дешава са њиховим "изабранима". У чуду сам се вратио у камп и легао да спавам. Од тог дана избегавам мачевање.

       Иако је покушао да се камуфлира у Амера, ми смо вешто прозрели његову маску - колико је иначе тешко провалити да је човек у плавом оделу са црвеним огртачем, великим словом С по сред груди и егом спасиоца и свемоћног иначе Србин? Е сад, када смо те провалили, можемо да ти пренесемо поруку.

       Живи се гадно, четири дахије су сјашиле са престола само формално - колико народ да не кука, али се њихово присуство осећа више него икад. Завлаче прсте у све гране живота, искварили су нам начин живота, уметност, културу, вредновање доброг и лошег, па чак и оно нама најмилије: поштење и инат. Замисли Супермене, Србин да се не инати него да само гледа како да нагази овог испод и да се увуче оном изнад. Транзиција и модерна доба свима ушла под нокте, нема више старе добре прљавштине тек скинуте са шљива које ће касније постати добра стара српска ракија. Ех, сад би те ракијом понудио, али ме срамота, сељак провалио ако уз шљиве баци и мало овога и онога добиће више ракије што аналогно значи више пара, а кога боли за квалитет и традицију. И оне старе песме које смо слушали уз ракију се поквариле, па су младе певаљке из јелека ускочиле право у црну чипку и спонзореву мерџу.

Ах Супермене, и "момци у плавом" којима смо певали песме и испраћали на првенства и дочекивали као победнике се искварили, разбежали по Европама и Америкама па сад народ тражи  утеху у "белим јахачи(ца)ма", али имам осећај да ће и то бити кратко. 

     Ај да не дужим (јер ће те мрзети да прочиташ), дођи нам што пре можеш и ако ништа бар на тренутак се мучи са нама да нам бар мало буде лакше. Врати се коренима бар на кратко - није ваљда да те носталгија не дрма? На крају крајева, нису ли и тебе зајебавали у школи кад си био мали због цвиџа?