Novak

     Пре пар стотина милиона година живели су диносаурси. Они су живели срећно и раздрагано у џиновским биљем обраслој земљи. Шта више, имали су све што се пожелети може: храну, воду за пиће, женке за дружење и још по нешто и што је најбоље од свега, нису морали да иду на посао нити да раде било шта. Био је то живот какав се само може замислити све док се није појавила пра-пра-пра... бака данашње марихуане.

     Та пра-марихуана је доста подсећала на ову данас и имала сличне особине, само што је била доста већа. Диносаурси су приметили да та пра-марихуана није као све остале биљке. Њено пасење изазива огроман излив срећних емоција, тако да су копнени диносаурси триповали да су летећи, летећи су триповали да су авиони...

Након неког времена, зависност од пра-марихуане је досегла толики ниво, да су диносаурси чупали из земље, али не и јели како би оставили штек за дане када није никла из земље. Проши су векови и миленијуми, диносаурси су усавршавали технике за чување пра-траве, неки су је закопавали, неки стављали поред јаја у гнезду, неки носили у устима, а неки су једноставно остављали гомиле на ливади уз "убијам за моју траву" натписе.

Једном приликом је гром ударио у нечији штек и тако запалио пра-марихуану. У почетку су се хватали за главу јер оде цео штек, али када су осетили дим који излази и схватили да је то нешто најбоље што су икад осетили, то је било за њих ко одкриће точка за људе, или одкриће пегле за косу за жене. Диносаурси су толико уживали у запаљеној трави да све што су иначе радили је сушење траве и тражење начина да запале цео штек. Неки су се молили идолима и лажним Боговима за гром на право место, неки су пак одржавали ватру која остане после грома и у њу бацали део свог штека, неки су користили древну тајну коју су чували у својој породици и нису ширили даље. Та тајна је била да кад бациш огроман камен о други створи се нешто светлуцаво и кад дође у додир са травом, запали је, али у главном диносаурси су постали тешки зависници. Чак и они месоједи су престали да једу месо и по цео дан дували.

Једног дана су диносаурси били толико урађени да нису провалили да се ватра све више и више шири, и да скаче са једног штека на други, да пожар прелази са штекова и пали шуме и прашуме и на крају су у свом том задовољству од дима живи изгорели и диносаурси.

     Марихуана је једном побила живот на земљи, покушајмо натерати историју да се не понови. Децо маните се дроге и учите школу да не би сте завршили као диносаурси.

     После бурне ноћи на камповању на језеру (читај: мачевање са огромним бројем флаша пива) устанем ја изјутра, оперем зубе и скокнем до језера како би мало разбистрио мисли. Гледам тако Сунце које излази са руба језере и трипујем да Сунце из њега израња. Гледам мирну и прозирну воду и у једном тренутку нешто поквари ту чистину и мирноћу, поче да се праћка и да дозива на сав глас. Погледам испред себе, кад оно шаран затворен у опакој машини коју рибари зову чуварка.

     Тамо на језеру, рибари имају обичај да свој улов трпају у мреже зване чуварке које су до пола потопљене у језеро и оставе живу рибу у мрежи да се чува свежа за касније. Овог шарана је дочекала судбина милиона и милиона његових предака и суврсника. Најобичнију ствар на језеу прекида оно дозивање и то не неко мумлање, него чисто драње на језику који могу да разумем. Шаран се из свих плућа драо и слао узвике за помоћ. Приђох му сав никакав, што од пређашње ноћи, што од изненађења и упитах га ко и шта је он. Рече ми да је обичан језерски шаран и да га је суд коначно позвао. Ту је почео да ми прича како у њиховом рибљем животу одабране позове суд и одведе их на свет где је све изломљено (вероватно као што ми кроз воду видимо предмете изломљено, тако и та водена бића наш свет доживљавају изломљеним) и где нама ваздуха (ма је ли?) где их велика ствар ухвати и ако си одабран онда се никад не вратиш, а ако је велика "ствар" направила грешку, врате те натраг. Онако у чуду сам га питао да ми исприча још нешто више о томе и о томе шта се њему десило, што је он са задовољством (колико већ може бити док се праћкаш у мрежи) прихватио, јер за разлику од наших предрасуда да рибе ћуте, оне заправо не престају да причају и могу да причају чак и у оваквим ситуацијама. 

Поче он причу како је као и сваког јутра пливао мало по језеру кад је видео једнан укусан залогај. Пожурио је к' њему, а овај се укочио од страха и дочакао га да га поједе. Непосредно пошто је прогутао "улов" нека невидљива сила га је ухватила и одвукла гуре. Колико год јако да се одупирао, нешто га је у стомаку пробадало док се на крају није предао и пустио да буде извучен. Одједном је светло почело да сија много јаче, осетио је је остао без ваздуха и нешто га је ухватило и извукло му парче нечег из стомака. Следеће чега се сећа је да је остатак времена провео у нечему што му није дало да се помера. 

Такође ми је причао да код њих доле важи да је велика част да будеш изабран и да горе на површини има неслућена задовољства која те чекају и само неколицина изабраних могу отићи горе и испунити своју сврху. Највећа срамота је отићи горе и бити враћен јер то значи да си једна велика грешка и да не заслужујеш да живиш са осталим члановима заједнице. 

Ја сам све ово са великим чуџењем посматрао, али ми је било жао да му испричам шта се дешава са њиховим "изабранима". У чуду сам се вратио у камп и легао да спавам. Од тог дана избегавам мачевање.