Novak

     После бурне ноћи на камповању на језеру (читај: мачевање са огромним бројем флаша пива) устанем ја изјутра, оперем зубе и скокнем до језера како би мало разбистрио мисли. Гледам тако Сунце које излази са руба језере и трипујем да Сунце из њега израња. Гледам мирну и прозирну воду и у једном тренутку нешто поквари ту чистину и мирноћу, поче да се праћка и да дозива на сав глас. Погледам испред себе, кад оно шаран затворен у опакој машини коју рибари зову чуварка.

     Тамо на језеру, рибари имају обичај да свој улов трпају у мреже зване чуварке које су до пола потопљене у језеро и оставе живу рибу у мрежи да се чува свежа за касније. Овог шарана је дочекала судбина милиона и милиона његових предака и суврсника. Најобичнију ствар на језеу прекида оно дозивање и то не неко мумлање, него чисто драње на језику који могу да разумем. Шаран се из свих плућа драо и слао узвике за помоћ. Приђох му сав никакав, што од пређашње ноћи, што од изненађења и упитах га ко и шта је он. Рече ми да је обичан језерски шаран и да га је суд коначно позвао. Ту је почео да ми прича како у њиховом рибљем животу одабране позове суд и одведе их на свет где је све изломљено (вероватно као што ми кроз воду видимо предмете изломљено, тако и та водена бића наш свет доживљавају изломљеним) и где нама ваздуха (ма је ли?) где их велика ствар ухвати и ако си одабран онда се никад не вратиш, а ако је велика "ствар" направила грешку, врате те натраг. Онако у чуду сам га питао да ми исприча још нешто више о томе и о томе шта се њему десило, што је он са задовољством (колико већ може бити док се праћкаш у мрежи) прихватио, јер за разлику од наших предрасуда да рибе ћуте, оне заправо не престају да причају и могу да причају чак и у оваквим ситуацијама. 

Поче он причу како је као и сваког јутра пливао мало по језеру кад је видео једнан укусан залогај. Пожурио је к' њему, а овај се укочио од страха и дочакао га да га поједе. Непосредно пошто је прогутао "улов" нека невидљива сила га је ухватила и одвукла гуре. Колико год јако да се одупирао, нешто га је у стомаку пробадало док се на крају није предао и пустио да буде извучен. Одједном је светло почело да сија много јаче, осетио је је остао без ваздуха и нешто га је ухватило и извукло му парче нечег из стомака. Следеће чега се сећа је да је остатак времена провео у нечему што му није дало да се помера. 

Такође ми је причао да код њих доле важи да је велика част да будеш изабран и да горе на површини има неслућена задовољства која те чекају и само неколицина изабраних могу отићи горе и испунити своју сврху. Највећа срамота је отићи горе и бити враћен јер то значи да си једна велика грешка и да не заслужујеш да живиш са осталим члановима заједнице. 

Ја сам све ово са великим чуџењем посматрао, али ми је било жао да му испричам шта се дешава са њиховим "изабранима". У чуду сам се вратио у камп и легао да спавам. Од тог дана избегавам мачевање.