Novak

   Угледах се на мог великог имењака, Новака Ђоковића, па реко да се и ја бацим мало на тенис. Не тенис ко тенис, са рекетима, лоптама, судијама, гемовима, белим гаћама, много зноја и још 300 чуда, него примењени тенис у животу. Рачунам кад он може онако да их кида, што не би ја мог'о, па реко да пробам то да применим у школи.

   Први септембар, судија свира за почетак меча, долази професорка немачког. Обављамо пријатељско руковање. Из авиона се види да игра жестоко, док из мојих очију исијава то да ћу играти прљаво, као и увек. Почиње први гем, меркање противникa и загревање. Професорка сервира снажно, ја враћам истом жестином. Окретно баца лопту на другу страну и 15 ништа за њу. Сервира поново, враћам, удара дугу, враћам, удара јаку, избегавам, 30 ништа за њу. Сервира дугу, ја скачем на мрежу, ударам снажно у другу страну и пре него што је успела да се опасуљи, 30 - 15 за њу. Овде се виде моји очајнички покушаји да на брзака извучем неки поен и ако Бог да гем, али професорка жестоко удара и исту жестину очекује од мене и тако узима први гем. 

Узимам онај плави сок. Бацам погледа ка трибинама и видим кеву која се мршти. Биће гадно кад одем кући. Поред ње ћале спрема текст за новине, са уснама му читам нешто овако:"Ја, при чистој свести и памети, одричем се...". Ето мени охрабрења и моралисања за 2. гем.

Почиње 2. гем, покушавам да сервирам јако, али професорка узвраћа "из зглоба" са таквом лакоћом да губим сваку наду. Гледам како да се извучем, чекам неки зајебан ударац да искривим ногу и закукам и молим за одлагање меча. Стиже такав. Скачем, савијам ногу, кукам и зовем доктора. Прилази доктор, каже ништа, прилази тренер, каже ништа, ја кажем да не могу да стојим. Домунђавају се и како видим одложиће ми меч. Ускаче кева и каже, не, ти мораш да играш. Наступа инстантно оздрављење ноге, узимам рекет и враћам се на терен. Професорка већ води 30 ништа. Сервирам једном, ударам мрежицу, сервирам други пут, погађам судију, дупла грешка, 2 ништа у гемовима. 

Тако су текли и 3. 4. и 5. гем. Почетак 6. гема, сервирам, почиње професорка да се губи, 15 ништа за мене. Сервирам поново, професорка враћа, ја ја још жешће нападам али преко линије, изједначење. Сервирам поново, неко из публике поче да се дере, професорка се окреће, 30 - 15 за мене. Сервирам поново, професорка врећа, бацам дугу, враћа дугу, пролази нека слатка мала кроз прве редове публике, лопта ме удара у главу, изједначење. Збуњен што од ударца, што од узрока ударца сервирам, професорка враћа, враћам ја, аут. 40 - 30 за професорку. Сервирам једном, грешка. Професор тражи тајм. 

Одлазим иза, прилази масерка, масира ме, прилази кева, прети, прилази ћале, али не обраћа пажњу - заузет је диктирањем нечега некој новинској агенцији преко телефона, прилази она мала из публике и пољуби ме (у образ наравно). Ко из пушке устајем, хватам нов рекет и са неким посебним сјајом скачен на терен никад орнији за  борбу. Публика скандира "АС", "АС", "АС", ја опијен ко зна чим, узимам лопту замахујем рекетом, ударам је јаче него икад, публика све гласније и гласније скандира, све што чујем је "АС", "АС", "АС", лопта пада, све очи су упрете у лопту, сви очекују значајну промену тока меча, мој изненадни препород и победу у последњем тренутку, лопта удара у мрежу, дупла грешка и оста мени АС на полугодишту.